https://www.pecat.co.rs/2020/07/milorad-ilic-u-srbiji-se-moze-ziveti-bolje-ali-stvarno-2-deo/
Ако је прича о јефтиној радној снази тачна, требало је за двадест година да „усисамо“ целокупну европску индустрију. Зашто се то
није десило – о чему се ту заправо ради?
Ради се о миту о јефтиној радној снази. О томе најбоље говор
е следеће чињенице… Да ли у Швајцарској, или нордијским земљ
ама нпр., постоје прерађивачки капацитети? Постоје. Нисам си
гуран да је мазохизам њихових послодаваца разлог због којег
се већ деценијама не одлучују да преселе своју производњу не
где другде, негде где је радна снага јефтинија. При томе не
морају да одлазе у „нестабилне и несавршене државе“ каква је
Србија. Могу да оду у Немачку, која је пример добро уређене
државе а у којој је радна снага неколико пута јефтинија нег
о у њиховим земљама. То доказује да је поставка о привлачењу
инвеститора јефтином радном снагом потпуна будалаштина.
Раније, док технолошки процеси нису били у толикој мери ауто
матизовани, могло се говорити о селидби капитала због јефтин
е радне снаге. Данас то више није случај. Уколико би то и би
ло тачно, може се поставити логично питање… Ако послодавци „
трче“ за јефтином радном снагом, зашто их земље, које је има
ју, додатно спонзоришу? Неко ће рећи… Па да би изабрали баш
њих, а не њиховог комшију. У реду, али зашто би било ко нуди
о било шта неком да би инвестирао код њега кад већ има оно ш
то овај тражи?! Капитал се сели из потпуно других разлога: в
еличине тржишта, приступности неком ресурсу, могућности техн
олошког организовања целокупног процеса производње, транспор
тних трошкова… Али и политичких, да одврате миграцију радне
снаге. Наравно, страници нису имуни на „мито“ у виду стимула
ција за запошљавање радника, односно бесплатног добијања опр
емљеног грађевинског земљишта и сличног. Нажалост, овај „мит
о“ омогућава да и даље траје наратив о селидби капитала због
јефтине радне снаге.
То већ морате да питате ваше колеге новинаре који потенцирају вести о повећању плате за оволико или онолико. Није нама проблем у 10 или 20 евра да би се о томе водила расправа или да би се на томе сакупљали политички поени. Трочлана урбана породица која има решено стамбено питање, тј. нема кредит или не плаћа кирију, за просту егзистенцију (која не подразумева летовања и друге спорадичне трошкове) требало би да има приходе од 120.000 динара месечно. Дакле, у Србији ни с две просечне плате не можете да постигнете минимум егзистенције. Наравно може да се живи и с мање, онако како наши грађани живе. Колико је то добро најбоље нам говори стопа наталитета и емиграције становништва.
Биће оних који ће рећи да смо с просечном платом већ близу те половине. Тачно, јесмо близу, али ми треба да будемо близу те половине с минималном платом, а не просечном. Да не причамо сада о томе да бар три четвртине запослених има плату испод просечне, а логично би било да је има 50 одсто радника. Шта тек рећи о структури просечне потрошачке корпе у којој трочлана породица треба за месец дана да поједе само пола килограма лимуна и да на летовање и трошкове ресторана укупно годишње потроши 10.000 динара? О структури и величини минималне потрошачке корпе не треба ни говорити јер она вређа сваку интелигенцију. Осмишљавање њене структуре и оправдавање њене величине је равно злочину.
Иако фризер у Немачкој не ошиша више људи током радног време
на од његовог српског или бугарског колеге, односно нема већ
у продуктивност, он ипак има већу плату. Због чега се заклањамо
иза ниске продуктивности као разлога за ниске плате?
Продуктивност је један од економских параметара које је успо
ставила економска теорија у 19. веку када се радило у мануфа
ктурама у којима је квалитет радне снаге био веома значајан.
Осим тога, материјална средства и производни капацитети су
били ограничени а пословање је било много више оријентисано
ка тржишту продаваца него купаца. Тада је то имало смисла, а
ли ми, одавно, не живимо у 19. веку.
Шта је продуктивност данас? Обична љуштура, тј. статистичка
вредност настала прерачунавањем завршних рачуна привредних с
убјеката. Од чега данас зависи продуктивност радника? Пре св
ега од ефективне тражње за неким производом или услугом, па
онда од технологије и технолошких процеса, те од управљачких
способности менаџмента и контролне функције шефова. Од радн
ика готово нимало. Зашто онда плату радника везивати за њего
ву продуктивност?
Можда има и оних који мисле да фризери у Немачкој брже шишај
у него њихове балканске колеге и да у српским фабрикама радн
ици забушавају, тј. не раде онако како то захтева технолошки
процес или како нареди шеф. Мада има неких који тврде и да
је Земља равна плоча коју на леђима носе слонови.
У Србији 85 одсто радника ради у секторима који су доминантн
о везани за домаће тржиште, односно наши капацитети, како пр
оизводни тако и услужни, вероватно се не користе ни са 50 по
сто. Да ли је могуће боље коришћење тих капацитета без повећ
ања цена рада, односно минималне цене рада? Да ли је то техн
ички изводљиво?
Ради се о запосленима у услужном сектору и државним службама
, односно образовању и здравству. Овакав однос запослених ни
је наша умотворина него је одраз структуре савременог друштв
а, тј. тако је мање-више у свим земљама.
Корисници услуга овог сектора су, ако изузмемо туристе, гото
во искључиво домаћа лица. Ко год каже да може да се повећа к
оришћење ових капацитета, тј. њихова продуктивност, без пове
ћања ефективне тражње која је доминатно одређена ценом рада,
а у нашим условима минималном ценом рада, тај не зна шта пр
ича или масно лаже.
Дакле, зато што смо заробљеници наратива о предности јефтине
радне снаге ми, због 15 одсто радне снаге која трпи конкуре
нцију на иностраном и домаћем тржишту, блокирамо раст зарада
85 одсто запослених. Биће да нисмо изабрали баш добро решењ
е, посебно ако знамо да се у Србији две трећине БДП-а (а у р
азвијеним државама и више) ствара у сектору који запошљава о
вих 85 одсто. Да поједноставим… Ниском ценом радне снаге дир
ектно смо лимитирали раст две трећине БДП-а, тј. убили „прод
уктивност“ наших радника.
Колико је учешће радне снаге у цени производа страних компан
ија које послују код нас? Појасните нам на примеру „Фијата“,
колико новца од зараде тих компанија уђе у домаћи бруто про
извод?
Као што сам раније рекао, учешће трошка радне снаге је занем
арљиво у цени производа мултинационалних компанија. Када је
ФЦА Србија извозио милијарду и по евра, трошак радне снаге ј
е вероватно био негде око два одсто од извозне цене аутомоби
ла и то под претпоставком да су плаћали порезе и доприносе н
а зараде. Е сад, ако се купац у салону аутомобила договара о
ко додатне опреме и разних попуста, који су редовно већи од
два одсто, да ли неко мисли да је одлука произвођача о сеоби
капитала везана за то да ли ће учешће радне снаге бити два
или четири одсто у цени аутомобила?
Бруто друштвени производ представља новостворену вредост у н
екој земљи за годину дана. Шта је то новостворено? На ово пи
тање већина „стручњака“ изрецитоваће формулу о БДП-у као зби
ру финалне потрошње, инвестиција и разлике између увоза и из
воза. Статистичари ће вам још рећи и да је то расходна стран
а друштвеног производа. Ова општеприхваћена формула која је
плод математичке конструкције, економски и логички није тачн
а. Наиме, од 2015. године Завод за статистику престао је да
објављује приходну страну друштвеног бруто производа, коју,
пре него што се држава умеша са својим порезима, чине три ко
мпоненте: зарада, профит и амортизација. Зашто се ова формул
а БДП-а крије? Могу само да наслутим да се ради о амбицији к
рупног светског капитала да сакрије класни карактер делова д
руштвеног производа. Светски моћници вероватно мисле да су з
араде и профит супростављене величине. Зашто је то будалашти
на? БДП не може да расте без раста, и међусобних интеракција
, његових делова, с тим што се у различитим временима мења у
лога предводника раста.
Дакле, од укупног извоза ФЦА Србије, од милијарду и по евра,
у друштвени производ улазе годишње зараде запослених (око 2
0 милона евра), профит који је минималан и вешто сакривен ме
ханизмом трансферних цена, и амортизација коју контролише ве
ћински власник, тј. „Фијат“, а која је вероватно око 100 мил
она евра. Ко сабере добиће да у БДП Србије не улази ни 10 од
сто извоза који је остварио ФЦА Србија. Државу, као сувласни
ка, и спонзора доласка „Фијата“ у Србију, треба да занима ко
лико од овог извоза улази у буџет и јавне фондове. Дао Бог д
а је то 15 милиона евра, или један одсто. Поразна рачуница.
Посебно за економисте који сматрају да се растом извоза гура
раст БДП–а. Раст извоза јесте важан за покривање спољнотрго
винског дефицита и платног биланса, али на раст БДП-а има не
упоредиво мањи утицај од раста увоза.
Који су услови за раст БДП-а, и имају ли страни фактори попут ММФ-а утицај на то?
Као што сам рекао, БДП се састоји од зараде, профита и амортизације. Свака земља је специфична, и у зависности од ситуације у којој се налази у њој ће се мењати предводник раста свих елемената БДП-а. Имајући у виду економске параметре Србије, код нас предводник раста мора да буде радикалан раст минималне цене рада која ће, на тржишту рада, погурати раст цене радне снаге, што ће прво довести до побољшања коришћења домаћих капацитета, тј. раста профита, а затим до раста домаћих инвестиција, односно раста амортизације као трећег дела БДП-а.
Моје колеге економисти никако да нађу одговор на питање зашто не расту домаће инвестиције. Шта је потребно да неко схвати да нико неће инвестирати на тржиште на коме се недовољно користе постојећи капацитети? Нико не приступа производњи, или пружању услуга, зато што му је досадно него да би нешто некоме продао.
Што се тиче ММФ-а, апсолутно сам сигуран да их не занима раст БДП-а. ММФ је основан са јасним циљем да обезбеди спољну ликвидност земаља чланица, тј. да оне уредно могу да враћају кредите и зајмове узете у иностранству. То је једино што га занима. Тако нпр. ако нам је учешће пензија у БДП-у 10 одсто а рачуница ММФ-а каже да наши парњаци имају учешће од 8 одсто, онда ћемо добити инструкције од ММФ-а да треба да смањимо пензије на тај ниво. Или, ако су нам издвајања за здравство нижа од просека сличних земаља, онда ће нам рећи да би требало да порадимо нешто у том смеру итд. Наравно, то не значи да вам ММФ неће понудити свој модел економског раста (јер за друге и не знају) и да неће лобирати за продају неког вашег ресура коме баш и није време за продају. Нарочито ако је тај ресурс у државном власништву.
По вашим анализама, ако би се примениле мере које предлажете, када би у Србији почело приметно боље да се живи?
Раст минималне плате и повећање новчане масе нису једине техничке грешке нашег привредног система, али су предуслови за решење било ког другог проблема. Без отклањања ове две системске грешке не постоје ни теоријске могућности да се санирају наши економски проблеми, а с њима и остали проблеми у друштву. Када би наш фокус био усмерен на решење ова два проблема, већ за годину дана, од превеликог ентузијазма, не бисмо ни стигли да видимо како смо се беспотребно мучили 20 и више година.
Свако, појединачно, видео би светло на крају тунела. Некога би оно баш заслепело, а неко би бар видео правац којим треба да иде.
Leave a Reply